Kada izgovorite reč „Ciganin“ – na šta vas asocira?

Poslednji put kada sam boravio u Beogradu primetih nešto na šta do tada nisam zapažao i toliko pridavao pažnju tome. Ovaj put mi je strašno zasmetala reč koju je jedno dete uputilo vozaču „ Pazi, zgazićeš Cigana!“. Verovatan  razlog je taj što se sada bavim romskom problematikom i gledam iz druge perspektive na to. Radim u EU kulturno- antirasističkom projektu „Romanistan. Crossing Spaces in Europe“, gde se bavim tom problematikom.

Mislim da je to dete nesvesno izgovorilo tu reč. Predpostavljam da je taj malisan naučio u porodici ili u školi ili čak možda od drugara koji su nepravilno vaspitani. Smatram da je to dete reklo ne iz bilo kakve mržnje prema Romima već spontano jer takvo mišljenje vlada od davnina i teško ga je preko noći iskoreniti.

Zašto mi je to zasmetalo? Kada izgovorite reč Ciganin misli se na osobu niže vrednosti na: siromaha, prosjaka, prevaranta, lopova, prljavog čoveka, neobrazovanog  itd. Nepoznato mi je od koga i kada je to započelo ali takvo mišljenje provlači se i provlačiće se vekovima  i ne zna se kada će se i koće ga iskoreniti.

Još kao dete bio sam svedok takvih dogadjaja i situacija. U mom odeljenju u prvom razredu osnovne škole u Zemunu bilo nas je osamnaestoro Roma i sedamnaestoro neroma. To je redak slučaj da u jednoj školi u Beogradu bude više romske  nego neromske dece. Većina romske dece je dolazila iz obližnjeg velikog romskog naselja pod nazivom „Ciganske rupe“, koje se nalazilo u blizini poznate buvlje pijace u Zemunu. Pijaca “Buvljak”, bila je poznata po tome gde su pretežno Romi prodavali polovnu robu, koju su sakupljali po inostranstvu i zemlji a tu istu robu prodavali da bi se na taj način izdržavali.

Ja sam bio jedini Rom u odeljenju koji  je živeo van tog romskog naselja, koje su zvali “Ciganske rupe”. Takodje jedini od njih koji je odrastao sa neromskom decom i družio se u parku od malena sa njima, gde romska deca nisu dolazila jer su bila nepoželjna i udaljena od urbanog naselja. Naravno bio sam vaspitan od svoje porodice da mi je bilo jasno ko sam i šta sam i nikada se toga nisam stideo.

Toj romskoj deci tj. mojim  drugovima nije bilo lako da se uklope i prilagode u školi iz više razloga. Oni su bili pretežno muslimanske vere zbog toga su njihova imena bila drugacija od ostalih učenika pa su ih zbog toga druga deca zadirkivala. Na samom početku imali su problem sa  jezikom. Zbog  lošeg znanja srpskog  jezika bili su ismejavani i ponižavani  od ostale dece. Ta deca su dolazila iz jako neurbane sredine i nisu imala ni najosnovnije higijenske uslove za život. Dešavalo se da dodju isprljani u školu, iz tih razloga su ih ostala  neromska deca izbegavala. Kada se rodite u takvim uslovima teško je iz te sredine izvući se i isplivati na pravi put. Zbog nabrojanih problema većina ih je odustajala od daljeg školovanja. Samo par  njih iz mog odeljenja je završilo osnovnu školu. Neki su čak više puta ponavljali jer nije imao ko da im pomogne i da ih podstakne da uče. Bilo je i onih koji su morali da izdržavaju porodicu  već sa 10 godina. Snalazili su se kako su znali i umeli. Veliki broj njih je otišao u inostranstvo sa porodicama. Bilo im je u svakom slučaju jako teško da se izbore za svoje mesto pod suncem da bi uopšte obstali. Bez obezbedjene ikakve materijalne egzistencije teško je preživeti i školovati se. Većina ljudi to ne može ni da zamisli ali nažalost to je sudbina mnogih Roma.

Mislim da će se takva slika i mišljenje o Romima jednog dana izmeniti tek kada se njima zaista obezbede pravi uslovi i pruži šansa da se na pravi način obrazuju, zaposljavaju i omogući stanovanje u urbanim zgradama i naseljima, kako bi dostigli nivo da bi se izjednačili po standardu i znanju sa ostalim narodima.

NM


Hinterlasse einen Kommentar